Чули сте за синдром капи у препуној чаши воде? Само једна мала кап, односно нека наизглед небитна ситуација, реакција или реч може да изазове праву буру у нама, експлозију емоција јер смо већ сити свега, баш као и пуна чаша.

Овај феномен и науку која стоји иза тога описао је Зоран Миливојевић у књизи “Емоције”.

Миливојевић полази од тога да постоји хронична дефицитарност у доживљавању и/или изражавању осећања, а да корени оваквог обрасца воде све до детињства. Дететово изражавање емоција било је кажњавано, осујећивано, игнорисано, једном речју забрањено од стране родитеља. На тај начин, особа се увек плаши да ће други људи, на њена осећања реаговати на исти начин на који су некада реаговали чланови породице или други значајни људи из њене прошлости. Због тога дефицитарна осећања назива и забрањене емоције.

Најтужније од свега је што се оваквим родитељским забранама крше основна људска права на своја осећања. “Када му родитељи непрестано забрањују да осећа или му забрањују да осећа неко одређено осећање, они деформишу дететову природну емоционалност,” пише Миливојевић, и наставља да су овакве генерализоване забране на осећајност образложене заблудама да осећања нису важна, да она човека чине ирационалним и слабим, да доводе до патње у животу, итд.

“Родитељски идеал је да дете постане “јака личност”, а то значи да се ослободи своје осећајности као извора и доказа слабости. Када идеал својих родитеља усвоји за свој, дете у каснијем животу тежи да достигне “снагу “ и/или “хладну рационалност”, које су за њега врхунске вредности,” пише Миливојевић.

Дечацима се забрањује да осећају страх и тугу, а девојчицама љутњу. Уколико покажу нека од ових осећања онда се та деца етикетирају – плачљивко, кукавица, дивљакуша, хистерик, безобразник…

Какве су последице тога? Пре свега, потискивање забрањених емоција је зачарани круг – када се деси “експлозија” емоција, циклус супресије односно потискивања осећања се понавља све до следећег афективног излива.

Како пише Миливојевић, Ерик Берн је описао процес акумулације “емоционалних повреда” током живота, које, кад се довољно накупе, оправдавају изражавање потиснутих емоција на неконтролисан и деструктиван начин. Када се накупи довољно беса тада је оправдано некога пребити, ранити или чак убити; довољно кривице, очаја и депресије води у самоубиство; а довољно страха у лудило.”

За почетак, довољно би било да препознате код себе или других да ли их има и која су то “забрањена” осећања. О техникама “излечења” и терапијама неком другом приликом.

Извор: BIZLife

Извор: http://www.detinjarije.com/sta-su-to-zabranjena-osecanja-i-zasto-ne-treba-da-ih-potiskujemo/