Децу не треба преучити и ставити их у затворене системе. Деци треба дозволити да сама откривају, да истражују. Треба се радовати дечјем успеху, али не претерано. Дете треба поштовати и знати да је дете.

„Паметни родитељи допуштају својој деци да понеки пут и погреше.” (Ганди)

Процес у ком човек стиче одређена знања и вештине назива се учење. Стицање знања се односи на вербалне и меморијске функције. Нека знања која се тичу меморисања функција (име, презиме, назив одређених предмета) стичу се лако. За стицање знања је потребно разумевање а не само примање информација. Разумевање је процес, а често се у процес учења не укључује стицање вештина које су моторне, перцептивне и интелектуалне. У нашим школама се примењује углавном вербално учење – наша школа је више теоријска него практична.

Људи примају информације преко сензорних рецептора, кроз чула слуха, вида, укуса, мириса. Процес учења се може поделити у пет фаза: изложеност утицајима, пажња, разумевање, прихватање, памћење. Изложеност утицајима је када стимулус делује на неко чуло. Пажња је способност да се прими само одређени број утицаја. Постоји безброј утицаја: топло, хладно, седиш, стојиш, сва чула су укључена али пажња се усредсређује само на оно што је битно у том моменту – нпр. прича професора. Разумевање је фаза тумачења или интерпретације значења стимулуса – онога што се види и чује. Прихватање означава степен у коме стимуланси утичу на формирање знања или ставова усвајања знања. Памћење је фаза у којој све што се десило се преноси у меморију.

Ако је човек заинтересован за нешто ефекат ће бити већи. За оног ко предаје битно је да зна шта привлачи пажњу слушалаца.

Постоји добровољна и недобровољна пажња. Добровољна пажња је када је неко заинтересован и тражи информације, очекује, гледа. Недобровољна пажња је када си у ситуацији да мораш да приметиш нешто – ако професор лупа кредом по табли, ако те неко гура да нешто видиш, ако те неко убоде шестаром у задњицу…

Личне детерминанте пажње се односе на карактеристике личности које то прате – мотиви, ставови, ниво концентрације, претходно знање, способност повезивања, памћење путем асоцијације…

Прве ствари које се науче у животу

Када се беба роди она има примитивне инстинктивне функције и ако их не употребљава оне се не развијају. Дете врло брзо, на раном узрасту научи да разликује ја (себе) од не ја (маме, тате). Рађамо се са способношћу вокализације (гукања) што се касније претвара у прве речи. Дете учи моторне функције – хватање и испуштање. Потребно је време да дете научи да пусти. Када неки предмет испусти оно док не научи да пусти, плаче. Ходање није функција са којом се човек роди, оно мора да се увежбава.

Све до седме године дете углавном усваја знања која се тичу говора и моторне спремности. Нека деца могу да науче да пишу са пет година, што је ретко, дешава се, али није препоручљиво. Углавном се уче питања која се тичу социјализације – како се једе, одржава хигијена, иде у тоалет. Дете их, углавном путем имитације које је усвојило од родитеља, понавља, интерпретира емоције, као на пример емоције радости, страха, весеља.

Врсте учења

„Има много мисли које су ту увек, а опет су одједном нове.“ (Достојевски)

Постоје различити видови учења. Један је учење имитацијом, а други путем покушаја и погрешака. Имитацијом која је готово несвестан процес, дете научи понекад кроз фацијалне експресије својих родитеља. Покушај и погрешке је учење када дете схвати да нешто што је урадило није дало жељени резултат па покуша поново мало другачије све док не добије жељени исход. Учење увиђањем је виши облик учења. Као када дете научи да отвори-затвори славину, гледа и опробава. Када пође у школу дете најчешће учи путем увида. Када из понуђених ствари препозна и направи увид.

Аха доживљај је стање које децу веома радује. Учење увиђањем је и понашање које се кажњава или награђује.

Свако дете реагује на различите начине. Зависи од тога колико је припремљено, какав је став родитеља и какви су афинитети деце, да ли су моторична или вербална.

Постоји нешто што се зове најбоље време за учење одређених способности. Са седам година је највећи број деце спремно да научи да чита и пише. Ако се овај моменат пропусти дете ће касније теже савладавати те вештине.

За децу се каже да су перцептивно отворена и врло радознала. За њих је све учење, док родитељи сматрају да се учење дешава само у школи и око школе. Дете воли да стиче она искуства и знања која може непосредно да користи. Спонтано учи игре и рад на рачунару, управља фото апаратом и мобилним телефоном.

Награда и казна

Децу треба мотивисати, награђивати и кажњавати. Уколико је притисак и кажњавање непримерено, деца стварају отпор у односу на учење. Ако деца не буду притиснута да уче они то доживљавају као небригу, да су запостављена. Деца воле да им се постављају границе.

Сви родитељи желе да им деца буду најбоља и да брзо уче, али нека деца уче брже, а нека спорије. Пред децу не треба стављати ни претеране али ни премале захтеве. Увек их треба подстицати да ураде мало више него што показују да могу. Деци претерана амбиција родитеља ка успеху може да нанесе штету и да их заувек демотивише да у било чему успевају. Однос детета према учењу зависи од родитеља и од учитеља. Наши школски програми су претешки за савладавање. Родитељи раде домаће задатке, не са децом, већ деци. Учитељи нису креативни и немају довољно стрпљења. Најчешће се инсистира на меморијском знању. Каже се да су наше школе досадне и претешке за децу.

Концентрација

Одабир стимулуса на које се треба усресредити назива се концентрација. Пре концентрације долази пажња, она подразумева отвореност према ономе што је ново, радозналост, мотивацију и изазов.

Деца у школском узрасту имају превише немирну пажњу. Сваки стимулус може да одвлачи пажњу и важно је запоставити периферне стимулусе. Концентрација се постиже вежбањем, зато деца раде домаће задатке. Да би пажња била слободна дете мора да буде слободно од конфликата. Дете не може да се отвори према ономе што му се нуди. Нажалост, деца већ на раном узрасту имају различите неуротичне конфликте: претерана жеља за успехом, неадекватни услови живота, претерани притисак, кажњавање, недовољно љубави.

Дете треба да буде сито, здраво, да се осећа заштићено и сигурно и да одраста у здравом окружењу и само тада је спремно за стицање нових знања и само тада је пажња слободна. Ако је дете пуначко, носи наочари, има неки дефект, то такође може да утиче на пажњу. У нашим школама такмичење почиње да се јавља већ у првом разреду и то ствара децу која нису спремна да подносе неуспехе.

Како вежбати концентрацију

Родитељи се углавном буне у вези техничких средстава, апарата и помагала, уместо да их дозволе и ограниче њихову употребу. Деца користећи мобилни телефон већ користе „машину за куцање“, они тако брже савладавају читање и писање. Деца то све раде кроз игру, а игра је најбољи начин за стицање знања.

Концентрација је повезана са мотивацијом. Нека деца могу имати поремећај а да то родитељи и не примете, мислећи да су деца лења, неуспешна, немотивисана. За неке родитеље је лакше да мисле да имају такво дете него да своје дете препознају као дете са поремећајем.

„Само једном ствари су сви људи задовољни, њихов разум им је довољан, без обзира на то колико га имали.” (Харолд Пинтер)

Трикови за учење

Постоје разне технике брзог читања, писања, али то су технике које се такође уче.

Учење путем асоцијације је повезивање новина са нечим већ познатим. Највећи трикови су понављање и обнављање и то је заправо вежбање упорности. Треба се борити са собом и својом инерцијом уместо да се борите са другима. Учење путем визуализације је прављење скица и цртежа.

Важно је научити дете да одваја битно од небитног, да не учи напамет већ да повезује.

У почетку сваког учења постоји инерција. За савладавање инерције потребан је напор. Треба подстицати инвентивност и креативност. Децу не треба преучити и ставити их у затворене системе. Деци треба дозволити да сама откривају, да истражују. Треба се радовати дечјем успеху, али не претерано. Дете треба поштовати и знати да је дете.

Пише: Драгана Пјанић

Извор: Sensa

http://www.detinjarije.com/i-ucenje-se-uci/